TUZLANSKA AURORA

Objavio: | 10. februar 2014.

966ed1a0b3821da28f58e8da89406404_articlemainNe pripadam optimistima, koji događaje u Tuzli, Sarajevu, Bugojnu i drugim mestima u Bosni, namah tumače kao početak neke nove revolucije, ali nisam saglasan ni sa onima koji, u novinskim napisima i televizijskim izveštajima, aktuelne događaje imenuju malokrvnom sintagmom – „socijalni bunt“. Ne delim, takođe, mišljenje levičarskih čistunaca, koji smatraju da revolucije podrazumevaju matematičku pripremu, i da moraju da budu izvedene striktno i pedantno, tačno onako kako je isplanirano.

Nevolja sa revolucijama je u tome što one, ma kako da su pripremane, nastupaju spontano. U početku su to neartikulisani protesti, motivisani bedom i očajem. Tek kasnije, protesti dobijaju jasne obrise. Levičarski pokreti oblikuju već rasplamsale demonstracije, usmeravajući dalje akcije i određujući  jasne ciljeve „događanja naroda“. A to znači da je za izbijanje revolucije podjednako potrebna kritička masa onih koji su nezadovoljni postojećim stanjem, ali i jasno razumevanje uzroka bede i teorijska priprema za uspostavljanje pravednije i slobodnije socijalne zajednice. U Bosni, za sada, vidimo samo kritičnu masu, ali ostaje nejasno ko će zgrabiti vlast koja se valja ulicama.  I u Srbiji su, na razmeđu dva milenijuma, demonstracije bile motivisane, prevashodno, nemaštinom i društvenim beznađem“, što je brže-bolje usmereno u pravcu „liberalizacije“, odnosno kapitalističkih društvenih odnosa. Mnogi tada nisu shvatili, a mnogi ne shvataju ni danas – da kapitizam uvek nastoji da se oslobodi balasta socijalne odgovornosti, da je vlasnicima sredstava za proizvodnju značajan profit, a da se radna snaga, baš kao i utrošak električne energije ili amortizacija mašina, svrstava u kategoriju troškova (koje treba smanjiti na najmanju moguću meru).

Ukoliko je uopšte primereno da pružamo ikakvu prognozu, treba da imamo u vidu da sudbina bosanskog „bunta“ zavisi od dva veoma značajna činioca: Ukoliko protest ostane lokalizovan,  unutar granica bošnjačkih kantona, uvereni smo da će posle odvažnog iskoraka onih koji više nemaju čega da se plaše, jer im je sve oduzeto, uslediti liberalističko smirivanje tenzija. Pojaviće se već neko koga će narodne mase da prihvate,  počeće pregovori, demonstracije će biti pacifikovane i dovedene pod konrolu. Rečju, ni jednom bosnaskom buržujčiću neće faliti ni dlaka sa glave. Sa druge strane, ukoliko se protesti prošire i na druge kantone, ako se obistini izjava jednog demonstranta da „su isti problemi i u Tuzli i u Banjaluci“, pa još ako se sve prelije na ionako nestabilno socijalno područje u Hrvatskoj, tada stvari postaju znatno ozbiljnije, a manevarski prostor za pacifikaciju protesta znatno sužen.

Drugi značajan faktor tiče se pomenutog teorijskog odražavanja uzroka siromaštva. Ništa se dugoročno neće promeniti ukoliko se, kao toliko puta do sada, bespogovorno prihvati liberalno-kapitalistički način uređenja društvenih odnosa. U društvenom sistemu u kome je sve podređeno „profitu“ predzetnika ne može biti reči o socijalnoj pravdi. Drugim rečima, ako se sve završi samo na pričama o ličnoj odgovornosti, mitu i  korupciji, onda je ovaj protest, čak i ako se omasovi i internacionalizuje, još jedan pucanj u prazno.

Pitanje koje sve nas, i sa ove i sa one strane siromaštva, nesumnjivo intrigira jeste- da li postoji mogućnost da se nešto slično dogodi u Srbiji. Iskreno rečeno, ne verujem u takav ishod, mada bih voleo da nisam upravu. Ovde, naprosto, ima mnogo babica, previše sindikata i njihovih „lidera“, koji su kao gotovu stvar prihvatili liberalno-kapitalistički društveni okvir. A teoretičari koji zastupaju stanovište da nema socijalne pravde bez – socijalizma, odavno su na zlu glasu, kao budale i zanesenjaci. Umesto toga, namnožilo se, preko svake mere, glasnogovornika „tranzicije“. U sećanju mi je jedan prigodni nastup, jednog velikog stručnjaka one „ekspertske partije“, koji je najpre veličao socijalizam, a zatim, pokajničkog lica ustanovio da je takav društveni sistem „nemoguć i neodrživ“.

Bez obnavljanja levice i ponovnog prihvatanja tog „nemogućeg“ kao osnove za politički program, bez spremnosti da se ponovo gradi svet na drugačijim temeljima, da se hrabro juriša „na nebo“ protiv svake stvari za koju se tvrdi da je kosmički opravdana, protesti, poput tuzlanskog, ostaće samo manevarski pucnji iz Aurore. Doduše, i ovakvi izlivi narodnog neraspoloženja daju nekakakvu korist, zato što artikulišu stavove i doprinose iskustvu, koje će, jednom valjda, biti iskorišćeno za istinsko prevladavanje ekploatacije i drugih oblika društvene nepravde i nejednakosti.

 

Vladimir Đurđević