PODELI
Foto: Ilustracija

Kao člana radne grupe NKEU za poglavlje 10,u više navrata, pozivan sam na sastanke radne grupe za Medijsku strategiju, gde sam argumentovano ukazivao na probleme koji su, po mom mišljenju, krucilano uticali na propadanje na desetine domaćih televizija,posebno regionalnih i lokalnih.

Zbog nezadovoljstva kako je funkcionisala ta radna grupa, napustio sam je, a ni članovima radne grupe za medijsku strategiju nisu se dopadali moji zahtevi i insistiranja da se medijski zakoni striktno moraju poštovati i da svi mediji treba da imaju iste tržišne uslove, što do sada nije bio slučaj.

Pročitao sam Nacrt strategije i ponoviću probleme o kojima sam i ranije govorio i pisao, ali se u ovom dokumentu oni spominju, ali se ne nude rešenja.

Glavni problemi elektronskih medija u Srbiji su:

1. Nezakonito emitovanje domaćih reklama na prekograničnim kanalima

2. Težak položaj lokalnih medija

3. Nepoštovanje postojećih zakona od strane REM-a

4. „Zlatno doba“ operatora

5. Merenje gledanosti TV kanala

6. „Teror“ SOKOJ-a i OFPS-a nad domaćim emiterima

U Medijskom strategiji objavljeni su zvanični podaci REM-a da udeo od 89% u oglašavanju pripada nacionalnim televizijama, ostatak od 11% stranim – prekograničnim kanalima, a da ni jedan od 15 najvećih oglašivača ne oglašava se na regionalnim i lokalnim televizija.

Ovi podaci su pod znakom pitanja jer je nejasno odakle REM-u podatak o udelu oglašavanja na prekograničnim kanalima pošto on ne vrši monitoring na tim televizijama.

Ako uzmemo podatak da je ukupan godišnji marketinški budzet u Srbiji oko 170.000.000 eura, dolazi se do računice da prekogrančnim kanalima (gde je zakonom zabranjeno reklamiranje domaćih kompanija) pripada 11% blizu 20.000.000 eura.

Ako bi se taj novac,koji nezakonito odlazi stranim kanalima, rasporedio na 190 domaćih televizija (toliko ih je na papiru,ali ih ima manje jer su mnoge u međuvremenu ugašene) svakoj bi pripalo oko 105.000 evra godišnje.

Međutim, radi se o mnogo većoj sumi novca koju od marketinga ubiraju prekogranični kanali jer postoje dokazi da se značajne sume uplaćuju na inostrane račune,a postoje ozbiljne sumnje da ima i plaćanja na „crno“ jer nikada ni jedna inspekcija nije kontrolisala broj reklama koje se godinama,svakodnevno emituju na više od 20 prekograničnih kanala. Takođe, ne zna se na koje račune se uplaćuje novac od reklama na prekograničnim kanalima.

Medjutim,da se čak svaka objavljena reklama fakturiše i plaća pdv,ovde se radi o zabranjenoj delatnosti jer naši zakoni eksplicitno zabranjuju prekrajanje izvornog programa i naknadno ubacivanje srpskih reklama na prekograničnim kanalima,koji se emituju u inostranstvu,a reemituju u kablovskim mrežama u Srbijii, što je domaće televizije dovelo u neravnopravan položaj u odnosu na te kanale koji se nalaze van pravnog i poreskog sistema Srbije.

Ako bi u zakone ušao i predlog radne grupe da najmanje 15% sredstava namenjenih za oglašavanje iz godišnjih budzeta javnih preduzeća bude usmereno za regionalne i lokalne medije i ako se utvrdi zakonska obaveza da svi operatori, na ime nadoknade za preuzimanje i emitovanje tv programa u svojim mrežama, domaćim televizijama plaćaju nadoknadu onda bi domaće televizije, ali pre svih regionalne  i lokalne, imale priliku da prihode ostvaruju na tržištu,a ne da zavise od pomoći države, od konkursnog finansiranja ili ugovora sa javnim preduzećima, jer se na taj način projektno finansiranje pretvorilo u socijalnu kategoriju, umesto da konkursi budu za najbolje projekte koji su u javnom interesu.

Pošto je strategijom predviđeno da operatori mogu da budu i vlasnici televizija, a već ostvaruju ogromne prihode od radija, TV, interneta, mobile i fiksne telefonije, reklama na svojim kanalima, nastavlja se njihovo „zlatno doba“ i jedina ispravna odluka je da deo tog svog kolača, zbog toga što su na vreme i vešto razvlačili kablove i kopali kanale, podele sa onima koji te programe proizvode,a operatori ih prodaju svojm korisnicima.

U strategiji  se ističe da se za odredjivanje medijskog potencijala koriste komercijalna merenja gledanosti TV programa. Da bi konačno svi mediji imali iste tržišne uslove, što od Srbije zahteva Evopska unija, bilo bi važno da se reši pitanje merenja udela svih televizija, a ne samo onih koje tu uslugu plaćaju, što je sada slučaj.

Pošto u Srbiji samo jedna agencija meri gledanost i to putem piplmetara, što je odavno prevazidjena metoda,često imamo komične situacije gde u istom danu tri televizije objavlju podatke „da su po zvaničnim podacima AGB Nilsena bile ubedljivo najgledanije“.

Neophodno je promeniti i Zakon o autorskim i  srodnim pravima jer nema nikakve ekonomske logike da emiteri plaćaju nadoknau SOKOJ-u i OFPS-u na osnovu prihoda, a ne broja emitovanih muzičkih dela.

U medijskoj strategiji se sugeriše da se redefiniše položaj organizacija za kolektivnu zaštitu autorskih i srodnih prava i omogući slobodno organizovanje nosilaca ovih prava,čime bi se podjednako štitili interesi korisnika i nosilaca autorskog i srodnog prava, što sada nije slučaj.

POSTAVI ODGOVOR